“Reč je o romanu koji je nesumnjivo ambiciozan, kompleksan, koji na svojevrstan način spaja poeziju i prozu u eksperimentalnu narativnu strukturu, sa stilskom zrelošću (koju je autor izbrusio) i tehničkom preciznošću. Cimetna pisma, dijamantna stvorenja je kompleksna priča o ljudima koji nastoje opstati u svetu razorenom ratom i njegovim posleratnim traumama.

(…)

Roman je, dakle, strukturiran kao niz fragmenata – pisama, dnevničkih zapisa i narativnih odlomaka – koji zajedno grade mozaik jednog postapokaliptičnog sveta. Kroz oči svojih likova, Šehić istražuje teme poput pamćenja, gubitka i obnavljanja. Distopijski ton je pojačan ekofikcijskim elementima i spekulativnim razmatranjima o budućnosti, dok istovremeno u središte stavlja vrlo ljudske emocije: ljubav, patnju i nadu.

(…)

Međutim, nelinearna struktura romana ne predstavlja samo inovativne narativne tehnike koje odražavaju složenost stvarnosti i subjektivnost ljudskog iskustva, već i svojevrsno filozofsko stanovište. Šehić je razbio priču na fragmente, što je odraz težnje da predstavi dislociranu stvarnost likova i isprati način na koji ljudski um funkcioniše – kroz asocijacije, sećanja i intuiciju.”

Cijeli tekst je dostupan ovdje.